Црквишта
локације: Медвеђа и Лебане
Многобројни остаци светилишта различитих народа и цивилизација налазе се на просторима данашње Србије. Широм наше земље наилазимо на остатке храмова из античког периода, доба Рима, Византије и средњовековне Србије.
Становици насељени у близини остатака ових храмова и данас исказују поштовање према некадашњим светилиштима и називају их црквиштима, верујући да једном свето место и светилиште на коме су се изводили религијски обреди остаје то заувек. На тим локалитетима и данас се изводе религијски обреди и ритуали лечења оболелих од разних болести.
Поједина „црквишта“ су адаптирана у својеврсне цркве које су посвећене православним свецима. Такви храмови су освећени и свештеници православне цркве држе религијске службе на именданима „светилишта“.
У Србији постоје и нарочити појединци који због своје религијске праксе чине својеврсну идентитетску групу (највише их има у источним и јужним деловима Србије), који воде посебну бригу о остацима храмова – адаптирају их, поправљају, препокривају и изводе обреде. Народ их назива „црквењацима”, и они представљају неку врсту задужбинара и свештеника-волонтера.
Неки од ових црквењака током тешких животних искушења, (суочавању са болестима или несрећама) добијају „позив“, најчешће у сну, од неког божанског изасланика или светитеља да пронађу и обнове остатке одређеног храма. Тако саграђене (обновљене) цркве се у народу називају по именима њихових градитеља и обновитеља иако су у религијском смислу посвећени православним светитељима.
Становици насељени у близини остатака ових храмова и данас исказују поштовање према некадашњим светилиштима и називају их црквиштима, верујући да једном свето место и светилиште на коме су се изводили религијски обреди остаје то заувек. На тим локалитетима и данас се изводе религијски обреди и ритуали лечења оболелих од разних болести.
Поједина „црквишта“ су адаптирана у својеврсне цркве које су посвећене православним свецима. Такви храмови су освећени и свештеници православне цркве држе религијске службе на именданима „светилишта“.
У Србији постоје и нарочити појединци који због своје религијске праксе чине својеврсну идентитетску групу (највише их има у источним и јужним деловима Србије), који воде посебну бригу о остацима храмова – адаптирају их, поправљају, препокривају и изводе обреде. Народ их назива „црквењацима”, и они представљају неку врсту задужбинара и свештеника-волонтера.
Неки од ових црквењака током тешких животних искушења, (суочавању са болестима или несрећама) добијају „позив“, најчешће у сну, од неког божанског изасланика или светитеља да пронађу и обнове остатке одређеног храма. Тако саграђене (обновљене) цркве се у народу називају по именима њихових градитеља и обновитеља иако су у религијском смислу посвећени православним светитељима.
повратак на почетну страну
