Опанчарски
Занат
локација: Наталинци, Топола
Потреба човека да се обује и обуче своје порекло води од освита цивилизације, када се човек „одваја“ од природе и почиње да ствара културу. Опанчарски занат настаје у периoду када човек постаје свесно биће и почиње да ствара своју „нову природу“ односно културу.
Опанак данас има статус својеврсног симбола српске традицијске културе и националног идентитета. Корени савременог опанчарског заната налазе се у средњовековној (византијској и европској) културној традицији. Опанчарство као занат своју експанзију доживљава у другој половини 19. века и траје до средине 20. века. Након Другог светског рата и коначно педесетих, односно шездесетих година прошлог века, овај занат је готово потпуно нестао.
Највише градских опанчарских радњи било је у пожаревачком, шабачком, ужичком, ваљевском и чачанском крају, у којима је израђивано неколико врста опанака и њихове бројне локалне варијанте. Опанчара је било и у другим срединама, а посебно се истичу опанчари из села Наталинци у општини Топола. По селима је било и појединаца који су се опанчарским занатом бавили као самоуки, у виду допунске делатности. У јужним и југозападним крајевима Србије (области Рашке и Метохије, југоисточној и источној Србији) израђивана су два основна типа пресних опанака: врнчани и прешњаци, а у источној и северној Србији израђивани и ношени ђоновски опанци и опанци капичари. У време експанзије опанчарског заната у Србији занатлије учествују на међународним сајмовима.у Паризу, Лондону, Бечу и Будимпешти. Тако се данас у музејским збиркама у свету може видети српски опанак.
За израду опанака неопходно је познавање вештина штављења коже животиња (свињске, овчје, јагњеће.... ), као и шивење и калупљење обуће-опанка. Према веровању, у тајну штављења коже Србе је упутио Свети Сава, због чега су га опанчари сматрали својим заштитником и славили су Савиндан.
И данас постоје прежици ове архаичне вештине која своју употребну улогу има махом у изради обуће за културно уметничка друштва и производа који се продају као сувенири.
Опанак данас има статус својеврсног симбола српске традицијске културе и националног идентитета. Корени савременог опанчарског заната налазе се у средњовековној (византијској и европској) културној традицији. Опанчарство као занат своју експанзију доживљава у другој половини 19. века и траје до средине 20. века. Након Другог светског рата и коначно педесетих, односно шездесетих година прошлог века, овај занат је готово потпуно нестао.
Највише градских опанчарских радњи било је у пожаревачком, шабачком, ужичком, ваљевском и чачанском крају, у којима је израђивано неколико врста опанака и њихове бројне локалне варијанте. Опанчара је било и у другим срединама, а посебно се истичу опанчари из села Наталинци у општини Топола. По селима је било и појединаца који су се опанчарским занатом бавили као самоуки, у виду допунске делатности. У јужним и југозападним крајевима Србије (области Рашке и Метохије, југоисточној и источној Србији) израђивана су два основна типа пресних опанака: врнчани и прешњаци, а у источној и северној Србији израђивани и ношени ђоновски опанци и опанци капичари. У време експанзије опанчарског заната у Србији занатлије учествују на међународним сајмовима.у Паризу, Лондону, Бечу и Будимпешти. Тако се данас у музејским збиркама у свету може видети српски опанак.
За израду опанака неопходно је познавање вештина штављења коже животиња (свињске, овчје, јагњеће.... ), као и шивење и калупљење обуће-опанка. Према веровању, у тајну штављења коже Србе је упутио Свети Сава, због чега су га опанчари сматрали својим заштитником и славили су Савиндан.
И данас постоје прежици ове архаичне вештине која своју употребну улогу има махом у изради обуће за културно уметничка друштва и производа који се продају као сувенири.
повратак на почетну страну
